Ponekad sanjam stvarnost

Praznici nam stizaju

Majka moja, Presveta, za praznike je kuvala iz debele knjige „Veliki narodni kuvar“. Dok sam bila mala, baš sasvim mala, kad sam s teškom mukom uspevala da tu knjižurdu, narandžastu, popnem na sto pa je gledam, bila sam ubeđena da su ta sitna slova čarobna. Kako je vreme prolazilo, a Presveta bivala upornija iz godine u godinu, shvatila sam da je ta knjiga puna grešaka, jer Presvetoj ništa nije uspevalo od kuvanja. Sve je morala da prekraja, dodaje, oduzima, a da se posle gostima za Božić 1, Novu godinu i Božić 2, izvinjaje što je ovo 'vako, što je ono 'nako, al' eto, prokleta ( gospodska ) knjiga iz koje se, eto, mora kuvati.

Volela sam praznike, paketiće, Galeb čokolade, Euorikremove, Jaffe, a tek kad se Mančmelou pojavio.... uuuuuuu. To je bio doživljaj.

Elem...

Kad sam došla u neke godine, i dobila domaćinstvo za predmet, mislim da je Presveta danula dušom.

Naša je nastavnica, zvala se Vera, bila za moj ondašnji pojam, zlo od žene. Em što sam morala lepo da pišem, em što sam morala da imam punu, veliku, ukoričenu svesku slika, nego što sam morala ispod svake slike da pišem komentare do u nedogled, da ne lepim Oho lepkom, da ne padne u nesves' kad otvori svesku, da sve bude pregledno a potpuno, da njoj bude lep dan itd...

E, tad je Presveta mogla da kaže da joj kuvar ni za k nije jer sam ga iseckala. Prvo je cikala jedno 3 minuta što sam tako skupu knjigu, preko sindikata kupljenu na 5 rata, seckala, a onda je zaćutala na kratko i rekla:“Dobro, videćeš kad ti otac dođe kući. Štetočino belosveCka. Nikad od tebe domaćice i žene!“ Istina je. Usrala sam se kad god je pretila starim. Sreća, tog je dana došao umoran s posla i samo odmahuo rukom, pa rekao:“I  tako ti nikad ništa nije uspelo iz te knjižurde, mani je i pusti da secka. Sad možeš svima da pričaš zašto više ne kuvaš iz tog govneta!“ Presveta je likovala, a meni pao kamen sa srce.

Naravno, mnogo kasnije, shvatila sam kakvu sam joj uslugu učinila, a ona to nikad nije priznala, osim, kad smo imali te sve pre'stave za praznike, što je umela da kaže:“E, da mi ova moj nije poseckala čitav kuvar, pravila bih milhbrote ( ili nešto slično tome ), al' ne mogu, sve mi slova fale po sredini bla, bla, bla!“ Nesvet je crveneo, čineći se krivim, a Presveta imala opravdanje. U stvari, mrzeli smo taj kuvar. Najviše je prašine umeo da pojede.

Ove godine pravimo sarme. Ništa kuvar, samo stare, dobre sarme, fino ukuvane, futoški kupus, nekoliko puta sapran od previše soli, al' zdravih liski, da ne pucaju. Žuta supa, kolači i tako tih sitnih špecija.

Od sveg tog, mogu samo slaniše da jedem, jerbo mi je zabranjeno slatko zbog trudničkog predijabetskog stanja ( ako se tako kaže ). Preventivno ne jedem ono što inače i ne volim... E, da su mi rekli ne moš' sarme, tu bi se već dalo raspravljati.

Živi bili.

[Odgovori]

Eh, na žalost umeće kuvanja se nalazi u malom prstu, a ne u velikim knjigama.:)

[Odgovori]

#Biljanak: imaš lepo ime :), a za kuvanje se potpuno slažem. Najbolji su stari, dobri i provereni recepti :).

lepoje... [Odgovori]

...što sise setila OhO lepka, a jošje lepije čitatite jope'.

Stanoje [Odgovori]

Dobro doš'o :)

[Odgovori]

A Mančmelou se jeo tako što mu prvo izgrebeš zubima čokoladu sa stomačića, posle ga malo bockas prstom, pa smažeš ono vazdušasto, a biskvit strpaš u usta dedi ili tati, ili nekom već svaštojedu pored tebe. Onda uzmeš sledeći...
Ne znam da li se lepe vesti čestitaju kad su ovako samo nagoveštene , pa ne bih das’ istrčavam. Al’ milo mi.
Srećni ti praznici, draga Trešnja. Uživaj. :)

Dobro došla [Odgovori]

Tako je, to je ispravan način da se pojede mančmelou. Kasnije sam taj jadni ostatak od mančmeloua umakala u tursku kafu :).
Za dobre želje nikad rano i nikad kasno. Hvala ti, Elfiš. Svako dobro i tebi.

Sitni kolaci [Odgovori]

Mene na svakoj slavi, bila mrsna ili posna, obavezno dotucu sitni kolaci.

Ne volem [Odgovori]

sitne kolace. Za sve ove godine, osim puslica, ni u cemu drugom nisam uzivala, a i dobre puslice su retkost.