Praznici nam stizaju
Majka moja, Presveta, za praznike je kuvala iz debele knjige „Veliki narodni kuvar“. Dok sam bila mala, baš sasvim mala, kad sam s teškom mukom uspevala da tu knjižurdu, narandžastu, popnem na sto pa je gledam, bila sam ubeđena da su ta sitna slova čarobna. Kako je vreme prolazilo, a Presveta bivala upornija iz godine u godinu, shvatila sam da je ta knjiga puna grešaka, jer Presvetoj ništa nije uspevalo od kuvanja. Sve je morala da prekraja, dodaje, oduzima, a da se posle gostima za Božić 1, Novu godinu i Božić 2, izvinjaje što je ovo 'vako, što je ono 'nako, al' eto, prokleta ( gospodska ) knjiga iz koje se, eto, mora kuvati.
Volela sam praznike, paketiće, Galeb čokolade, Euorikremove, Jaffe, a tek kad se Mančmelou pojavio.... uuuuuuu. To je bio doživljaj.
Elem...
Kad sam došla u neke godine, i dobila domaćinstvo za predmet, mislim da je Presveta danula dušom.
Naša je nastavnica, zvala se Vera, bila za moj ondašnji pojam, zlo od žene. Em što sam morala lepo da pišem, em što sam morala da imam punu, veliku, ukoričenu svesku slika, nego što sam morala ispod svake slike da pišem komentare do u nedogled, da ne lepim Oho lepkom, da ne padne u nesves' kad otvori svesku, da sve bude pregledno a potpuno, da njoj bude lep dan itd...
E, tad je Presveta mogla da kaže da joj kuvar ni za k nije jer sam ga iseckala. Prvo je cikala jedno 3 minuta što sam tako skupu knjigu, preko sindikata kupljenu na 5 rata, seckala, a onda je zaćutala na kratko i rekla:“Dobro, videćeš kad ti otac dođe kući. Štetočino belosveCka. Nikad od tebe domaćice i žene!“ Istina je. Usrala sam se kad god je pretila starim. Sreća, tog je dana došao umoran s posla i samo odmahuo rukom, pa rekao:“I tako ti nikad ništa nije uspelo iz te knjižurde, mani je i pusti da secka. Sad možeš svima da pričaš zašto više ne kuvaš iz tog govneta!“ Presveta je likovala, a meni pao kamen sa srce.
Naravno, mnogo kasnije, shvatila sam kakvu sam joj uslugu učinila, a ona to nikad nije priznala, osim, kad smo imali te sve pre'stave za praznike, što je umela da kaže:“E, da mi ova moj nije poseckala čitav kuvar, pravila bih milhbrote ( ili nešto slično tome ), al' ne mogu, sve mi slova fale po sredini bla, bla, bla!“ Nesvet je crveneo, čineći se krivim, a Presveta imala opravdanje. U stvari, mrzeli smo taj kuvar. Najviše je prašine umeo da pojede.
Ove godine pravimo sarme. Ništa kuvar, samo stare, dobre sarme, fino ukuvane, futoški kupus, nekoliko puta sapran od previše soli, al' zdravih liski, da ne pucaju. Žuta supa, kolači i tako tih sitnih špecija.
Od sveg tog, mogu samo slaniše da jedem, jerbo mi je zabranjeno slatko zbog trudničkog predijabetskog stanja ( ako se tako kaže ). Preventivno ne jedem ono što inače i ne volim... E, da su mi rekli ne moš' sarme, tu bi se već dalo raspravljati.
Živi bili.
Smrtovi
Kad se čovek jednom suoči sa smrću, shvati kako nije besmrtan.
Kad se čovek suoči sa smrću 2 puta, pomisli kako nije besmrtan i kako se sranja dešavaju.
Kad se čovek suoči sa smrću 3 puta, zna kako nije besmrtan i pita se dokle će sranja dešavati baš njemu?
Kad se čovek suoči sa smrću više od 3 puta, postane ciničan skot koji svaki dan očekuje da čuje ko je umro, zašto je umro i kad će biti sahrana. Pritom, razmišlja o tome kako je smrt nezaobilazni asesoar svakegodišnje toalete, i crne, jebezovno šljašteće torbice s ružem, puderom i malim ogledalcetom.
Jednostavno čekaš da umreš, a usput živiš.
Više ne čekaš lepe vesti, nego se zahvaljuješ kad one stignu jer si očekivao sranje. Neko sranje.
Analize krvi ti postaju pis of kejk, pukle vene, ljubičanstvene, ogromne tufne na pregibu ruke, medicinske sestre, labosi, pičke materine. U, a kad stigne dobar rezultat, dobiješ želju da ponoviš alanizu jer je nemoguće da je dobar.
I tako dok čekaš da umreš ili da ti neko umre, ili da ti jave da si već umro a ti i dalje čekaš da umreš, skontaš još neke mudrosti koje ni sa kim ne deliš, nego odma'neš rukom k'o muvu da teraš, i kažeš sebi:“'Aj ne jedi govna više, majke ti, sve ti znaš!“
Zapališ jednu i zagledaš se u sneg i kišu.
I sećaš se.
