Smrtovi
Kad se čovek jednom suoči sa smrću, shvati kako nije besmrtan.
Kad se čovek suoči sa smrću 2 puta, pomisli kako nije besmrtan i kako se sranja dešavaju.
Kad se čovek suoči sa smrću 3 puta, zna kako nije besmrtan i pita se dokle će sranja dešavati baš njemu?
Kad se čovek suoči sa smrću više od 3 puta, postane ciničan skot koji svaki dan očekuje da čuje ko je umro, zašto je umro i kad će biti sahrana. Pritom, razmišlja o tome kako je smrt nezaobilazni asesoar svakegodišnje toalete, i crne, jebezovno šljašteće torbice s ružem, puderom i malim ogledalcetom.
Jednostavno čekaš da umreš, a usput živiš.
Više ne čekaš lepe vesti, nego se zahvaljuješ kad one stignu jer si očekivao sranje. Neko sranje.
Analize krvi ti postaju pis of kejk, pukle vene, ljubičanstvene, ogromne tufne na pregibu ruke, medicinske sestre, labosi, pičke materine. U, a kad stigne dobar rezultat, dobiješ želju da ponoviš alanizu jer je nemoguće da je dobar.
I tako dok čekaš da umreš ili da ti neko umre, ili da ti jave da si već umro a ti i dalje čekaš da umreš, skontaš još neke mudrosti koje ni sa kim ne deliš, nego odma'neš rukom k'o muvu da teraš, i kažeš sebi:“'Aj ne jedi govna više, majke ti, sve ti znaš!“
Zapališ jednu i zagledaš se u sneg i kišu.
I sećaš se.
